Projektni ciklus Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 2011–2014.

1. Integralna i interdisciplinarna istraživanja
Prioritetna oblast 3: „Zaštita životne sredine i klimatske promene“

Etika i politike životne sredine: institucije, tehnike i norme pred izazovom promena prirodnog okruženja

Vreme trajanja projekta: 2011–2014.
Finansijer: Republika Srbija, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Broj projekta: 43007
Rukovodilac potprojekta: dr Petar Bojanić, naučni savetnik

Saradnici iz Instituta

Milivoj Bešlin, naučni saradnik
Petar Bojanić, naučni savetnik, rukovodilac potprojekta
Igor Cvejić, istraživač saradnik
Jelena Đurić, naučni saradnik
Predrag Krstić, naučni saradnik
Igor Krtolica, naučni saradnik
Marjan Ivković, naučni saradnik
Mark Lošonc, istraživač saradnik
Aleksandar Matković, istraživač saradnik
Aleksandar Pavlović, naučni saradnik
Srđan Prodanović, naučni saradnik
Gazela Pudar Draško, istraživač saradnik
Mirjana Radojičić, naučni saradnik
Michal Sladeček, naučni saradnik
Jelena Vasiljević,  naučni saradnik

Spoljni saradnici
Aleksandar Dobrijević, docent, Filozofski fakultet u Beogradu
Mišo Kulić, redovni profesor, Univerzitet Educons
Ivan Mladenović, docent, Filozofski fakultet u Beogradu
Aleksandar Prnjat, vanredni profesor, Alfa Univerzitet u Beogradu

Iako se načelno više ne dovodi u pitanje da je životna sredina ugrožena, i dalje postoje kontroverze oko modaliteta naučnog pristupa rešavanju postojećeg stanja. Shematski bi se moglo reći da je recentni pristup ovom problemu u okviru društvenih nauka dvojak.

Poslednjih decenija dvadesetog veka političari i pravnici, uz pomoć ekspertiza naučnika iz obasti prirodnih nauka, pokušali su da skupom pravila normiraju postupanje čoveka prema prirodnom okruženju. Pravna regulacija je, međutim, u tom pristupu bila isključiva rukovodeća instanca, pa je recipročno izostalo etičko tematizovanje samog odnosa čoveka i prirode.

Drugi pristup je bio obuhvatniji. On je započeo elaboracijom ideje održivog razvoja (sustainable development), koja poštuje načela predostrožnosti i raskida sa jednosmernim, tehnokratskim vidovima upravljanja. Životna sredina se u tako izoštrenoj optici pokazala kao nezaobilazna ili čak utemeljujuća instanca prema kojoj se, upravo i vlastitog prosperiteta radi, ima posebna vrsta odgovornosti.

Posle iskustava ovih pokušaja refleksije čoveka i životne sredine, kao i institucionalnog normiranja njihovog odnosa, čini se da se pokazalo neophodnim upravo ono etičko promišljanje odnosa čoveka prema prirodi koje bi preispitalo „antropocentričku pretpostavku“. To, moglo bi se reći, različito intonirano, ali bezmalo unisono obeležje zapadne civilizacije, uvek je istovremeno opravdavalo dominaciju ljudi nad svojim okruženjem, uključujući pre svega vlastitu životnu sredinu.

Na promišljanje koje bi odstupilo od sagledavanja prirode kao rezervoara za ljudsku eksploataciju ili neprijatnog podsećanja na vlastito poreklo ne nagone samo razlozi teorijskog karaktera. Bilo da se radi o ekonomskom ili političkom polju, o životu pojedinca ili zajednice, odgovorno delovanje danas neizostavno podrazumeva pored moralne odgovornosti čoveka prema drugom čoveku, upravo i ekološku odgovornost – što će reći filozofski, sociološki i antropološki zasnovanu – osvešćenost, koja bi bila odgovorna i prema onome što nije čovek, pa i prema onome što se tako naziva i dalje s obzirom na čoveka: vlastitoj životnoj sredini.

Iako se čini da ukazuju na različite aspekte odnosa prema životnoj sredini, pojmovi održivog razvoja i klimatskih promena zapravo su usko povezani. Suštinska veza između ovih koncepata sastoji se u usmerenosti na dugoročno planiranje koje ima za cilj da budućim generacijama omogući barem jednake, svakako ne gore, uslove za život koje uživaju sadašnje generacije.

Jasno je da se zamisao intergeneracijske pravde nalazi u osnovi oba navedena koncepta. Održivi razvoj upravo se definiše kao takva vrsta razvoja koja zadovoljava potrebe ljudi koji trenutno žive, ne ugrožavajući mogućnosti budućih generacija da žive u skladu sa svojim potrebama. S obzirom da je 2001. godine organizacija Ujedinjenih nacija, Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC), objavila da ljudski uticaj presudan za nastale klimatske promene, čini se da i rešenje problema treba tražiti u istom tom uticaju. Tako se pored odgovornosti prema samom prirodnom okruženju, intrageneracijska i intergeneracijska odgovornost prema drugim ljudima nalaze, dakle, u osnovi kako održivog razvoja, tako ublažavanja posledica klimatskih promena.

Međutim, iako je odavno definisan osnovni teorijski okvir koji podrazumeva pojmove pravde i odgovornosti prema budućim generacijama, sami ovi pojmovi predmet su široke diskusije pre svega u okvirima moralne, političke i društvene teorije. Imajući u vidu problem zasnivanja osnovnih koncepata vezanih za ekološku etiku, jedan od primarnih zadataka u okviru ovog podprojekta biće detaljno preispitivanje pomenutog konceptualnog okvira iz perspektive etike, političke filozofije, sociologije i antropologije.

Iz perspektive filozofije morala biće istraženo pitanje da li pojam intergeneracijske pravde podrazumeva samo uzimanje u obzir preferencija budućih i sadašnjih ljudi, ili se mora uzeti u obzir svojstvo univerzalizacije, zahvaljujući kome su prihvatljive samo one preferencije koje prođu test univerzabilnosti (kakav je na primer, kategorički imperativ).

Iz perspektive političke filozofije biće ispitano da li je koncepcija pravde kao pravičnosti ili utilitaristička koncepcija, primerenija za određenje osnovnih principa inter- i intrageneracijske pravde. U tom kontekstu posebno će biti istražene mogućnosti globalne pravde koja je važna s obzirom na pitanje koje se postavlja uzimajući u obzir globalni karakter klimatskih promena.

Iz perspektive društvene teorije, ključna stvar na koju će biti usmerena pažnja jeste način na koji vrednosti i norme utiču na koncept odgovornosti prema budućim generacijama.

Konačno, iz antropološke perspektive biće ispitano u kojoj meri varijacije u pogledu kulturnih vrednosti i normi utiču na koncepcije pravde koje važe u okviru određenih zajednica.

Cilj razjašnjenja navedenih pojmova koji suštinski određuju razmišljanja vezana za životnu sredinu i održivi razvoj, dodatno dobija na značaju ako se ima u vidu da u našim društvenim i humanističkim naukama još uvek nije u dovoljnoj meri razrađen ni sam teorijski okvir za promišljanje ekoloških problema.

Osnovni zadatak, u tom kontekstu, bio bi izgradnja teorijskog okvira za dalje plodno bavljenje pitanjima pravde, odgovornosti prema sadašnjim i budućim generacijama, kao i globalne pravičnosti, u kontektu problema vezanih za životnu sredinu.

Na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju (UNCED) u Rio de Žaneiru, održanoj 1992. godine, koja koja je za rezultat imala deklaraciju i niz pratećih dokumenata, posebno je istaknut značaj održivog razvoja, kao i negativan uticaj klimatskih promena. Rio Deklaracija, usvojena na ovoj konferenciji naročit naglasak je stavila na održivost i prirodne resurse uopšte, predlažući konkretne akcije kako bi sa jedne strane dalji razvoj bio pospešen, a s druge, priroda bila očuvana.

Jedan od ključnih dokumenata jeste i Agenda 21, program akcije za XXI vek, u kome je na temelju deklaracije, održivi razvoj definisan kao vrsta razvoja koja ne bi trebalo da dovede u pitanje razvoj i životnu sredinu sadašnjih i budućih generacija.

Koncept održivog razvoja zato mora da bude sveobuhvatan, pri čemu se obično misli da na tri osnovne komponente – društvenu, ekonomsku i životne sredine. Samo uravnotežen pristup koji podjednaku važnost daje svakoj od ovih komponenti podrazumeva istinsku održivost.

Imajući u vidu da je Vlada Republike Srbije 2008. godine usvojila Strategiju održivog razvoja Republike Srbije i da je na na Samitu o održivom razvoju u Johanesburgu ukazano da proces održivog razvoja treba dalje intenzivirati i preduzeti konkretne korake kako bi se sa planova i agendi krenulo u akciju i implementaciju, realizacija pomenute strategije javlja se kao ključno pitanje za dalji razvoj Srbije koji bi uspešno integrisao društvenu komponentu, ekonomsku komponentu i komponentu životne sredine.

U Strategiji održivog razvoja Republike Srbije u okviru društvene komponente posebno su istaknuti ciljevi kao što su: zaštita i razvoj novih društvenih vrednosti i uvećanje društvenog kapitala, jednaka prava, posebno imajući u vidu rodnu ravnopravnost, prava dece, mladih, marginalizovanih grupa, kao i zaštitu nacionalnih manjina, sveobuhvatna zaštita zdravlja i bezbednost ljudi, kvalitetno obrazovanje koje obezbeđuje individualni razvoj, unutragenaracijska i međugeneracijska solidarnost, kao i solidarnost prema marginalizovanim grupama, siromašnima i obespravljenima.

U okviru ovog potprojekta posebna pažnja biće usmerena na teorijsko zasnivanje svih pomenutih strateških ciljeva vezanih za društveni aspekt održivog razvoja. Ovi strateški ciljevi biće teorijski razmotreni iz normativne i institucionalističke perspektive. Biće predloženi novi normativni modeli i institucionalni dizajn koji su u skladu sa konceptom održivog razvoja, ali i kompatibilni sa glavnim izazovom klimatskih promena sa kojim se taj koncept suočava.

Poseban akcenat u tom kontekstu biće stavljen na institucije obrazovanja, kao i na način na koji osnovna struktura društva distribuira prava i dužnosti, ali i ukupnu dobit od društvene saradnje. Kvalitetno obrazovanje je pretpostavka svakog ekonomskog razvoja, ali ono takođe može da doprinese i usvajanju određenih održivih stilova života, odnosno onih stilova koji su u skladu sa zaštitom životne sredine. Upravo zbog toga biće istraženi oni obrazovni programi koji uspešno integrišu oba navedena cilja.

Razmatranje prihvaćenih vrednosti i generisanje novih društvenih vrednosti (pre svega onih vezanih za očuvanje životne sredine, ali i odgovornosti prema budućim generacijama) biće istraženo kroz komparativno proučavanje postojećeg stanja u našoj zemlji i primera zemalja u okruženju, kao i same Evropske unije. Kada je reč o strateškom cilju uvećanja društvenog kapitala, ovaj aspekt biće ispitan pre svega s obzirom na usvajanje određenih normi i vrednosti, u institucionalnom okviru koji je podložan konstantnoj promeni. Pitanje društvenog kapitala takođe će biti razmotreno s obzirom na inovativne tehnike participacije građana u procesima odlučivanja vezanim za životnu sredinu.

Tema opšte društvene i zdravstvene bezbednosti biće razmotrena pre svega iz perspektive teorijskog modela rizičnog društva, ali i probabilističkih modela suočavanja sa društvenim rizicima kakvi su danas uobičajeni u društvenim naukama (bejzijanski model, račun očekivane korisnosti i sl.). Konačno, pitanja intergeneracijske i intrageneracijske solidarnosti biće istražena s obzirom na usvajanje adekvatnih principa pravde koji usmeravaju celokupni društveni razvoj i jasno definišu obavezu očuvanja životne sredine za buduće generacije.

Ovaj zadatak se ispostavlja utoliko značajnijim što najnoviji dokument vezan za klimatske promene, Kopenhagenški dogovor iz 2009. godine, samo okvirno definiše buduće korake u suočavanju sa klimatskim promenama, a pitanje daljih strategija i tehnika u velikoj meri ostavlja otvorenim. Utemeljenost pristupa „Etika i politike životne sredine“ merljiva je u više tačaka: • Uspostavlja se nova paradigma razumevanja predmeta izučavanja, • Omogućava se precizno formulisanje „starih“ i artikulacija „novih“ problema, • Hipotetička rešavanja problema se pokazuju u novoj vremeskoj i prostornoj dimenziji: život (bakterija, na primer) se pokazuje mnogo starijim, izdržljivijim i adaptibilnijim od ljudskog života; prostorni aspekti postaju izuzetno promenjijivi i mogu se ticati uskih ekoloških niša, kao i celokupnih ekosistema, a zemljina biosfera postaje okvir autoregualcije biotičkih zajednica i abiotičkih staništa, • Mogu se praviti projekcije, predviđanja i instrukcije (poželjnog) ljudskog delovanja, s obzirom na reverzibilne i ireverzibilne promene koje prouzrokuje, • Uspostavlja se holistička metoda koja podjednako i u sinergiji proučava delove i celinu, čoveka u okvirima prirode i prirodu u okvirima čoveka, ukidajući binarne i opozicione logike – priroda/kultura, razum/priroda, racionalnost/animalnost, razum/osećaj; činjenica/vrednost.

Pristup ponikao na takvom istraživačkom programu nalaže poštovanje hijerarhija zasnovanih na utelovljenim sistemima koji su sukcesivno integrisani jedan u drugi (biocenoze, biotopa, ekosistema, biosfere…), gde svaki sistemski nivo simultano predstavlja već uspostavljene složene strukture u promenljivim vremensko-prostornim odnosima. Time se dekonstruišu zatečeni modeli nasilja i društvene kontrole, čija je praksa izomorfna kad je reč o odnosu prema drugim ljudima i prema prirodi.

Istraživanje koje će se odvijati u predočenom teorijskom okviru obuhvatiće različite tematske celine: 1. Promišljanje klimatskih promena, kao prvog velikog izazova dvadest prvog veka, a u tom kontekstu i globalne pravde koja ima dodatnu ulogu iskorenjivanja siromaštva, čime se obuhvata ekonomski segment koji povratno neposredno utiče na očuvanje životne sredine;Ispitivanje svih ključnih deontoloških elemenata etike životne sredine; 3. Istraživanje metodoloških okvira modelizacije filozofskih, socioloških i antropoloških pristupa koji bi adekvatno i aktivno reagovali na praćenje diskursa vezanih za klimatske promene u regionu, Evropi i u svetu; 4. Anticipiranje trajnih oblika politike razvoja, kao i alternativnih institucionalnih oblika koji organizaciono najavljuju nove vidove upravljanjaPraćenje dinamike još sistemski neartikulisanih inovativnih tehnologija i tehnika zaštite životne sredine; razumevanje i proučavanje reakcija ljudi na prirodne katastrofe, te klimatski i kulturološki razlozi migratornih kretanja. Rad na podprojektu podrazumeva: • Organizovanje konferencija, radnih sastanaka, okruglih stolova, tribina, u kojima bi učestvovali domaći i međunarodni eksperti, • Javne promocije značaja pitanja životne sredine u različitim društvenim podsistemima: u obrazovanju, medijima, radnim sredinama itd., • Publikovanje pisanih priloga (članaka, temata, zbornika, autorskih knjiga) u relevantnim časopisima i izdavačkim kućama u Srbiji i u svetu, s posebnim nastojanjem da se oko njih povežu srodni stručnjaci iz regiona.

2. Osnovna istraživanja

Politike društvenog pamćenja i nacionalnog identiteta: regionalni i evropski kontekst

Vreme trajanja projekta: 2011–2014.
Finansijer: Republika Srbija, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Broj projekta: 179049
Rukovodilac projekta: dr Aleksandar Fatić, naučni savetnik

Saradnici iz Instituta
Aleksandar Fatić, naučni savetnik
Irena Fiket, istraživač pripravnik
Rastko Jovanov, naučni saradnik
Predrag Milidrag, viši naučni saradnik
Željko Radinković, naučni saradnik
Bojana Radovanović, istraživač saradnik
Michal Sládeček, naučni saradnik
Đurđa Trajković, istraživač pripravnik
Adriana Zaharijević, naučni saradnik

Spoljni saradnici
Ivana Spasić, redovni profesor, Filozofski fakultet u Beogradu
Pavle Milenković, vanredni profesor, Filozofski fakultet u Novom Sadu
Đorđe Pavićević, vanredni profesor, Fakultet političkih nauka u Beogradu
Dragana Radisavljević Ćiparizović, naučni saradnik, Filozofski fakultet u Beogradu
Predrag Marković, naučni savetnik, Institut za savremenu istoriju u Beogradu

Apstrakt: Predloženim projektom obuhvaćena su multidisciplinarna istraživanja pamćenja prošlosti, tj. izbora događaja i vrednosnih značenja koje ti događaji reflektuju, kao i javnog interesa od izbora upravo tih događaja a ne nekih drugih i, naposletku, utvrđivanje aktuelnih i konkurentskih politika društvenog pamćenja presudnih za savremeno konstruisanje nacionalnog identiteta. Osim pitanjima dominantnih idejnih, kulturnih i političkih nasleđa, bavili bismo se načinima prenosa znanja, vrednosti i predstava kroz vreme u materijalnoj i kulturnoj produkciji i posebno analizama koje se osim na uobičajeni – pisani i temporalni – prenos sećanja usredsređuju na prostorne, digitalne, vizuelne i akustičke označitelje memorisanja kulturne prošlosti i načine njenog čuvanja i delovanja. Pokretanjem pitanja uzajamnog uticaja politika pamćenja i identiteta naša istraživanja usmeravaju se prema ispitivanju vrednosti na kojima se zajednički identitet izgrađuje i iznalaženju strategija, načina i simbola kojima se nacionalni identitet najbolje predstavlja u regionalnom i evropskom kontekstu. Polazeći od pretpostavke da politike društvenog pamćenja obrazuju simboličku i diskurzivnu logiku nacionalnog identiteta, te da uspešno konstruisane neposredno doprinose njegovoj afirmaciji, glavni predmet istraživanja jeste teorijska i istorijska reinterpretacija političkih i društvenih ideja, znanja i predstava važnih za savremeno kolektivno pamćenje i njihovo kontekstualno prosuđivanje u svetlu sadašnjih i budućih potreba zajednice. Ključne reči: društveno pamćenje, nacionalno predstavljanje, društvena kontekstualizacija, politika istorije.

Opis projekta
Društveno pamćenje označava angažovan pogled na prošlost i njeno političko osmišljavanje iz perspektive sadašnjosti. Od prvih definicija ovog pojma koje se vezuju za francuskog sociologa Morisa Albvaša (1877–1945) kolektivnom pamćenju pristupa se kao društvenoj činjenici nastaloj na selekciji sećanja, kao i saznajnoj veštini neophodnoj u procesu uspostavljanja uspešne društvene kohezije. Zato se obično kaže da stabilnost jedne zajednice zavisi od doprinosa društvenog pamćenja kolektivnoj slozi. U tom smislu, glavni zadatak društvenog pamćenja postaje unutrašnje povezivanje zajednice i stvaranje opštih vrednosti i percepcija. Vrednosti koje se uspostavljaju demonstracijom društvenog pamćenja – kroz obrazovanje, državne praznike, simbole i slične označitelje zajedničke prošlosti – istovremeno su važni za identitet svakog pojednica i za državu. Ovaj uzajamni odnos još je razumljiviji na osnovu poznate tvrdnje da se o identitetu bilo kog društva najbolje može prosuđivati iz repertoara društvenog pamćenja i posebno iz onoga čemu kroz udžbenike istorije uči svoju decu. Osim kohezivne funkcije društvenog pamćenja, njegovo uspešno konstruisanje i pojedincu i državi pomaže u shvatanju složenosti sveta, ali i dobroj orijentaciji u njemu. Uprkos činjenici da su sećanja na prošlost brojna, neretko oprečna, poznato je da je za društveno pamćenje relevantno samo ono sećanje koje država izdvoji i čija značenja i pouke proglasi vrednim, nedvosmislenim. Zato, kada o sećanju govorimo u kontekstu nacionalne države onda govorimo o njenom radu na javnom sećanju kroz procese uobličavanja predstava o prošlosti, jer upravo one u značajnoj meri ozakonjuju postojeći društveni poredak. Ako se ima u vidu da ti procesi, bremeniti budućim interesima, podrazumevaju i aktivno zaboravljanje, onda je jasno da govorimo o razvojnoj konstrukciji u čije održanje država mnogo i neprestano mora da ulaže. Tako posmatrano, društveno pamćenje za državu ima isti značaj kao individualno pamćenje za ličnost. Postoji nesumnjiva veza između nacionalnog identiteta i kolektivnog pamćenja: u dominantnom teorijskom shvatanju smatraju se uzajamno uslovljenim poljima kulturne mobilizacije. I nacionalni identitet i društveno pamćenje su u neprestanoj izgradnji – reč je o procesima osmišljavanja zajedničke budućnosti i tumačenja zajedničke prošlosti, tj. uspostavljanju temeljnih vrednosti, ciljeva i interesa. Tako shvaćeno zajedničko pamćenje postaje najbolji pokazatelj načina na koji društvo sebe razumeva, što bi moralo aktivno da se odrazi i u načinima njegovog političkog i simboličkog predstavljanja. Zato je istraživački inspirativno ispitivanje izbora događaja i vrednosnih značenja koje ti događaji reflektuju, kao i javnog interesa od izbora tih događaja a ne nekih drugih i, naposletku, utvrđivanje konkurentskih politika društvenog pamćenja presudnih za savremeno konstruisanje nacionalnog identiteta. Ovaj složeni odnos otvara važno i još uvek nerešeno pitanje brendiranja srpske nacije, njenog simboličkog samopredstavljanja i popravljanja preovlađujuće loše slike o Srbiji. Osim opštih društvenih razloga koji fenomen kolektivnog pamćenja smeštaju u fokus analitičke pažnje, naši teorijski razlozi ispitivanja politika pamćenja i identiteta Srbije u kontekstu drugih evropskih društava, i posebno postkomunističkih, mogu se identifikovati u nestanku ideologija i metanarativa na kojima su ove ideologije opstajale, kao i u ispitivanju specifičnosti društveno uslovljenog predstavljanja istorijske prošlosti nakon promena nastalih završetkom hladnog rata i raspadom jugoslovenske države. Ovde nije reč samo o savladavanju loših prošlosti i suočavanju sa njima nego i o potrebi ispitivanja onih imputa koji nacionalno pamćenje usmeravaju prema određenim etičkim i političkim kriterijumima. Budući da politike društvenog pamćenja obrazuju simboličku i diskurzivnu logiku nacionalnog identiteta u različitim istorijskim kontekstima, glavni predmet istraživanja projekta je teorijska i istorijska reinterpretacija političkih i društvenih ideja, znanja i predstava važnih za savremeno kolektivno pamćenje i njihovo kontekstualno prosuđivanje. Ova najuža perspektiva istraživanja, u teoriji poznata kao politika istorije, ne isključuje analize koje prevazilaze uticaj aktuelnog političkog i socijalnog konteksta na simboličko predstavljanje prošlosti. U širem smislu, projektnim istraživanjem obuhvaćeni su načini prenosa znanja, vrednosti i predstava kroz vreme u materijalnoj i kulturnoj produkciji i posebno analize koje se osim na uobičajeni – pisani i temporalni – prenos sećanja usredsređuju na prostorne, digitalne i akustičke označitelje memorisanja kulturne prošlosti i načine njenog čuvanja u svakodnevnom i javnom životu. Značajnu pažnju posvetićemo pitanju prenosa i skladištenja sećanja u svetlu savremene informatičke kulture. Osim klasičnih istorijskih i pravnih izvora, spomeničke kulture, memoarske i autobiografske proze, kao jednako vredne izvore istraživanja uključujemo religijske rituale, filmsku, muzičku i uopšte umetničku produkciju, te savremene načine njene prezentacije. Poseban predmet naše pažnje biće državni kalendar kao najvažniji simbolički označitelj društvenog pamćenja, ali i u teoriji prisutniji pokazatelji pamćenja društva, poput komemorativnih manifestacija, deklaracija, povelja, udžbenika istorije i književne proze. Široko određeni izvori omogućavaju multidisciplinarni pristup temi prenosa sećanja kroz vreme, budući da osim istorijske uključuju i antropološku, filozofsku, sociološku, književnoteorijsku, muzikološku i politikološku perspektivu. Pored očekivanih epistemoloških prednosti ovakvog pristupa, u našem istraživanju on se pokazuje najpogodnijim i zbog toga što su strukture dugog trajanja, presudne u očuvanju identiteta, glavni predmet naših istraživanja. U tom kontekstu, osim pitanjima dominantnih kulturnih i političkih nasleđa, značajnu pažnju posvetićemo istraživanju statusa geosimboličkih odrednica Zapada i Istoka u kulturnoj produkciji Srbije kroz vreme i njihovog uticaja na razumevanje i predstavljanje savremenog nacionalnog identiteta.

Očekivani ključni rezultati
Pitanje onoga što društva jesu teško se može odvojiti od pitanja sadržaja i vrednosti koje ona izdvajaju iz prošlosti i pamte kao važne. U tom smislu, jedan od naših glavnih ciljeva postaje ispitivanje potencijala našeg društva da se politike pamćenja učine predmetom javne debate čiji rezultat ne bi bio unapred dat i izveden iz esencijalistički shvaćenog pojma nacije. Da bi se to postiglo, od izuzetne je važnosti utvrđivanje načina međugeneracijskog prenosa prošlosti, posebno iskustava promene državih okvira srpske nacije, kao i načina na koje službena politika koristi ova iskustva. Činjenica da je srpska nacija prošla kroz različite tipove političkih poredaka i da baštini različita kulturna i politička nasleđa predstavlja dobar rezervoar za istraživanje međugeneracijskog prenošenja prošlosti, ali i veze između političke kulture i politika nacionalnog pamćenja. Osnovi očekivani rezultat istraživanja predloženog projekta je identifikovanje najvažnijih činilaca kolektivnog pamćenja Srbije, pokazivanje uzajamne uslovljenosti istorijskih događaja i njihovog kasnijeg političkog i kulturnog oblikovanja, a onda i refleksivno sagledavanje ovih odnosa u širem teorijskom i istorijskom kontekstu. Polazeći od pretpostavke da je rad na nacionalnom pamćenju – u smislu stalnog napora za ovladavanjem kolektivnom memorijom kroz traženje što primenljivije verzije prošlosti za sadašnjost i projektovanu budućnost – otvoren proces, pokušaćemo da identifikujemo temeljne odrednice kolektivnih pamćenja kroz vreme, kao i različite interpretacije najvažnijih nacionalnih događaja i ličnosti, te pokušaje njihovog usaglašavanja i stavljanja u funkciju sadašnjih i budućih potreba zajednice. Budući da naše akademsko interesovanje za kolektivne memorije sledi i inače pojačanu društvenu pažnju usmerenu na ova pitanja nakon kraha jugoslovenske države, osim što nastojimo da odgovorimo na pitanja ŠTA i KAKO Srbija pamti iz svoje prošlosti, naš cilj je da ta saznanja analiziramo u regionalnom kontekstu i posebno u kontekstu ostalih postkomunističkih država nastalih završetkom hladnog rata. Rezultate ovih analiza predstavićemo na nekoliko regionalnih konferencija i štampati u tematskim zbornicima radova. Uzimajući u obzir nedvosmislenost veze između kolektivnog pamćenja i kolektivnog identiteta, kao i činjenicu da se politika nacionalnog identiteta formira putem interakcija nekoliko politika (politike istorije, jezičkih i kulturnih politika, religijskih politika, kao i politika prema nacionalnim manjinama, rodnim ulogama i sl.), jasno je da se multidisciplinarnim pristupom ova pitanja na najbolji način mogu rasvetliti, budući da sve ove politike zajedno izražavaju i politički artikulišu istorijsku svest i sumu uspomena jednog društva. U kvantitativnom smislu kao rezultate ovih istraživanja očekujemo 9 monografija, 3 zbornika radova, preko pedeset članaka u međunarodnim i časopisima nacionalnog značaja i dve doktorske teze iz okvira ove tematike.

Značaj istraživanja
U savremenom kontekstu nerešenih i otvorenih pitanja pred kojima se Srbija nalazi, zatim odnosa sa susedima, i posebno u kontekstu njene buduće orijentacije, analiza kompleksnog odnosa politika kolektivnog pamćenja i nacionalnog identiteta pokazuje se izuzetno važnom. U teorijskom smislu, aktuelnost ovog projekta takođe je nesumnjiva s obzirom na pojačano akademsko interesovanje za pitanja kolektivnog pamćenja nakon sloma totalitarnih režima. Ova problematika je u poslednjoj deceniji doživela ekspanziju u političkoj, društvenoj i humanističkoj teoriji, posebno onoj koja je usmerena na istraživanje tzv. postkomunističkih društava. Budući da je poznato da su politike kolektivnih pamćenja i identiteta izuzetno važne u sprovođenju međunarodne politike, komparativne studije između država nastalih krahom zajedničke države omogućile bi regionalnim politikama bolje snalaženje u međunarodnoj saradnji i udruživanju, što je naročito važno u uslovima ne sasvim stabilnih političkih prilika na jugoistoku Evrope. Takođe, u epohi digitalne komunikacije i novih informatičkih tehnologija, teorijsko razmatranje pitanja pamćenja pokazuje se kao filozofsko, sociološko, politikološko i antropološko pitanje od prvorazrednog značaja. U društvima znanja i situaciji u kojoj je teško sačuvati prevlast nad informacijama, kao veoma važna pitanja javljaju se strategije upravljanja informacijama i načini njihovog plasiranja i prenošenja u sferu značenja. Zato se kao jedan od suštinskih zadataka postavlja ispitivanje tvorbe i prenosa sećanja u svetlu novih tehnologija, te uticaja koji nove tehnologije mogu imati na razumevanje i konstruisanje politika pamćenja i identiteta. Protok informacija, važnih za kolektivna sećanja i interpretacije povesti, u okviru savremenih tehnologija nameće se kao izrazito aktuelno pitanje, jer izvan glavne, mahom institucionalizovane i smišljene politike sećanja, koja uključuje različite komemoracije, izveštavanja u medijima, udžbenike i slično, danas, prvi put u istoriji, svako može da bude tvorac javne kulture sećanja. Pokretanjem pitanja politika pamćenja i identiteta naše istraživanje posredno se usmerava i prema ispitivanju vrednosti na kojima se zajednički identitet izgrađuje i posebno prema iznalaženju strategija, načina i simbola kojima se nacionalni identitet najbolje predstavlja. Još važnija funkcija politike pamćenja jeste stvaranje osećanja poverenja između pripadnika jednog kolektiviteta. U svakodnevnom delovanju nacionalne semantike i njenom pretvaranju u rituale, uspešna politika pamćenja stvara osećanje poverenja između pripadnika nacije, a poverenje, pak, omogućava stvaranje stabilnih političkih institucija. Stoga je istraživanje politika pamćenja važno za analizu procesa formiranja stabilnih demokratskih institucija, čiji značaj i društvenu aktuelnost nije potrebno posebno naglašavati. Naposletku, istraživanja politika pamćenja u Srbiji, regionu i evropskoj tradiciji nisu isključivo predmet strogo naučnog interesa, nego imaju važnu političku funkciju i primenu u procesima političkog odlučivanja. Uspešnije konstruisanje politike pamćenja, te komparativno poređenje politika pamćenja u regionalnom kontekstu, posebno sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, primenilo bi se na relativizaciju uzajamnih etnoistorijskih stereotipa i kritičko preispitivanje formi nacionalnih identiteta, što doprinosi prevladavanju prošlosti i demokratskoj konsolidaciji. Očekujemo da bi rezultati ovih istraživanja i Srbiji i novonastalim državama u regionu mogli da pomognu u definisanju delotvorne politike međunarodnog savezništva u okviru procesa širih integracija, kao i da se odraze na adekvatnost uzajamnog uvažavanja i brige o nacionalnim manjinama.