29. septembar 2017.

Otvoreni razgovori – Kаkvо društvо žеlimо? Participacija i isključenost: izazovi javne sfere danas

U okviru projekta Otvoreni razgovori Srbija, Grupa za studije angažovanosti sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) iz Beograda gostovala je u Šapcu u petak, 29. septembra 2017. godine. Tribina pod naslovom „Otvoreni razgovori – Kаkvо društvо žеlimо? Participacija i isključenost: izazovi javne sfere danas“ održana je između 18 i 20 časova u Šabačkoj sinagogi, u saradnji sa šabačkim udruženjem građana Kombinart. Događaj je privukao tridesetak učesnika iz IFDT, lokalne vlasti, nevladinih organizacija i udruženja građana, kao i zainteresovane publike.

Na početku tribine, moderator Aleksandar Pavlović iz IFDT upoznao je prisutne sa inicijativom Otvorenih razgovora Srbija, Grupom za studije angažovanosti iz IFDT i istorijatom samog instituta. Kao prvi panelista govorio je Dejan Živanović, istoričar zaposlen u sektoru za kulturu Opštine Šabac, koji je ukratko predstavio istoriju Šapca, posebno se osvrnuvši na tranziciju i transformaciju šabačke privrede i industrije poslednjih decenija. Iako je i Šabac u socijalističkom periodu ima jednu centralnu fabriku (Zorka-Šabac) koja je zapošljavala preko 10000 radnika, za razliku od drugih gradova koje smo posetili (recimo Loznice čiji gigant Viskoza više nema nijednog zaposlenog), industrijski potencijali Zorke kao i drugih fabrika u Šapcu su se očuvali, mada sa drastično smanjenim kapacitetom (Zorka danas recimo ima oko 2000-2500 zaposlenih). Imajući u vidu i blizinu Beograda (80 km udaljenosti, od čega se 50 km prelazi auto-putem), utisak je da su posledice krize i ratova iz 1990ih i tranzicije u Šapcu svakako bile razorne, ali ipak manje drastične nego u drugim gradovima u kojima smo bili u okviru ORS, poput Loznice, Bora i Pirota.

Drugi panelista, Marko Gavrilović iz Kombinarta, predstavio je ukratko nedavnu i tekuću situaciju u Šapcu u pogledu nevladinih organizacija i cvilinog društva. Utisak je da je već sredinom i krajem 1990ih, sa talasom antimiloševićevskih protesta, Šabac počeo da dobija udruženja građana koja su, posle 2000. godine, bivala sve aktivnija. Gavrilović je istakao da blizina Beograda ima i pozitivne i negativne strane – pozitivno je to što mladi koji iz Šapca odlaze u Beograd ne bivaju potpuno isključeni iz svoje matične sredine, u koju se često vraćaju i u kojoj u izvesnoj meri ostaju aktivni. Dakle, taj ljudski potencijal ostaje u nekoj meri prisutan. S druge strane, negativno je što upravo blizina i vezanost za Beograd čine mlade nedovoljno aktivnima i vezanim za život u Šapcu, koji kao da je nešto što se njih manje tiče.

Kao poseban problem u smislu participacije, Gavrilović je istakao da lokalni aktivisti osmišljavaju akcije, ulažu energiju ali imaju slab odziv i mali broj ljudi se uključuje u te akcije. Adriana Zaharijević iz IFDT replicirala je osvrtom na događaje u institutu i aktivizam u Beogradu uopšte, koji takođe prate isti izazovi u vidu slabe posećenosti, i pitala da li je pre 10 ili 15 godina bilo drugačije i šta nas to drži u kućama, zašto ne izlazimo u javni prostor i kritički raspravljamo o temama od opšteg interesa.

Šapčani su u razgovoru istakli da su ljudi ovde demoralisani, da vlada inercija, čak i društvena depresija. Luka Nenadović, profesor strukovnih studija iz Šapca, istakao je period od 2000. do 2008. godine kao period bujanja, energije, u kom su i osnovani neki događaji kao što je Šabački letnji festival; u tom periodu od 8 godina dosta se mladih vratilo u Šabac. Nakon krize iz 2008. godine dolazi do novog odliva mladih iz Šapca i do pogoršanja situacije. Lokalni aktivista Darko Pavlović iz Udruženja građana „Svetlost“, dodao je da su mladi do 2008. godine mogli da se artikulišu, da se iskažu, ali da ta generacija sada stari, ljudi imaju porodice i manje su prisutni na sceni i u javnom prostoru, dok su mlađe generacije manje vaspitane u tom duhu.

Takođe, učesnici su kao probleme istakli i to da društveni angažman automatski sa sobom povlači stigmatizaciju, a s tim u vezi ukazali čak i na sujetu i sektaštvo – postoji specifična lokalna surevnjivost koja se ogleda u tome da se ne učestvuje u nekim aktivnostima ili inicijativama zato što ih je organizovala „ona“, „druga“ a ne „naša“ i „ova“ organizacija ili osoba. U daljoj diskusiji se razgovaralo o uzrocima apatije i načinima da se ona prevaziđe u opštem, ne samo lokalnom kontekstu. Šapčani su mišljenja da je apatija posledica nepostojanja rezultata aktivizma – mladi postaju apatični jer ne vide da bilo kakva aktivnost uzrokuje promenu.

Specifičnost Šapca u ovom trenutku jeste što je to jedan od retkih, a svakako najznačajniji grad u Srbiji u kom trenutno nije na vlasti Srpska napredna stranka. Takođe, ORS Šabac se izdvajaju i po tome što smo ovde prvi put imali predstavnike lokalne vlasti – pored Živanovića bila je tu i Jasmina Živković iz inicijative „Selo-grad“ koja ima odbornike u opštinskoj vlasti. Oni su, zajedno sa predstavnicima civilnog sektora, govorili o lokalnim izazovima i problemima. Uz sve nedaće koje su istakli učesnici, vidljivo je da između lokalne vlasti i civilnog sektora postoji međusobna saradnja i koordinacija; čini se da u lokalnoj vlasti postoji svest o značaju nevladinih organizacija i civilnog društva za napredak grada i kvalitet života građana. Pored ovoga, o, za srpske pojmove, zavidnom nivou civilnog društva u Šapcu svedoči i odlična organizacija događaja. Naši partneri Kombinart su na vreme obezbedili prostor koji je u centru grada; u pitanju je nekadašnja sinagoga, koja je dugo bila u privatnom vlasništvu a nedavno ju je otkupila lokalna uprava, renovirala i pretvorila u prostor za organizovanje kulturnih i drugih sadržaja. To je jedan redak pozitivan primer pretvaranja privatnog u javni prostor sredstvima lokalne zajednice; u Srbiji se uglavnom dešavaju obratni slučajevi aproprijacije javnog prostora za privatne potrebe i biznise. Događaj je najavljen na društvenim mrežama (https://www.facebook.com/events/1083460048455797) a na nekoliko mesta u gradu su i lepljeni plakati s najavom. Tako, i pored naglaska na apatiji i demotivisanosti građana, upadljivo je da se strah kao uzrok neaktivnosti – što je bilo najčešće objašnjenje u drugim gradovima – u Šapcu ne naglašava posebno. Najzad, treba istaći da je u diskusiji bilo često reči o opštim problemima srpskog društva, pa i savremenog društva uopšte, što se može videti i kao znak zrelosti šabačkih sagovornika, koji promišljaju svoju situaciju mimo usko lokalnih okvira. Bilo bi dragoceno dalje osnažiti šabačku scenu i saradnju IFDT s njima, bilo pozivanjem povremeno na tribine IFDT kao izlagače i/ili okupljanjem više lokalnih aktivista radi njihovog umrežavanja.

Posted in Некатегоризовано
error: Content is protected !!