16. decembar 2019.

Marija Velinov Fotografije Sonderkommanda kao neposlušni akt viđenja

Institut za filozofiju i društvenu teoriju, sala na IV spratu u 14 časova

U delu Slike uprkos svemu: četiri fotografije iz Aušvica, Didi-Uberman (Georges Didi-Huberman) na više mesta ukazuje na različite načine kroz koje su četiri fotografije o kojima je reč nastale kao protivteža ili uprkos nečemu. One prikazuju aktivnosti Sonderkommanda čiji su zadaci bili sprovođenje drugih Jevreja u gasne komore, kao i odlaganje i spaljivanje leševa koji su za njima ostajali. U dvostrukoj ulozi žrtve i počinioca, članovi jedinice su, uprkos zabrani i opasnosti u kojoj su se nalazili, stvorili četiri fotografije u kojima pokazuju sopstvene aktivnosti unutar logora. Kroz ovaj rad, pokušaću da razdvojim i objasnim različite modalitete bivanja uprkos, karakteristične za navedene fotografije s obzirom na to da li se odnose na potrebu za, produkciju ili recepciju fotografija, pri čemu se prva dva odnose na interpretaciju Didi-Ubermanove analize, dok treći smatram potrebnom dopunom njegovih razmatranja. Naime, fotografije su nastale uprkos, ali i na osnovu, nezamislivosti situacije koju prikazuju (kao potrebe za stvaranjem fotografija kao dokaza), uprkos zabrani fotografija (kao prepreke u produkciji) i, možemo dodati, uprkos okviru reprezentabilnosti čoveka (kao prpreke u recepciji). Nazmislivost nas dovodi u vezu sa pojmovima dokaza, istine, ali i moći i reprezentabilnosti, koja je, sa svoje strane, blisko vezana za koncepte zabrane i pravila. Pored toga što nastaju uprkos opasnosti ili zabrani i nezamislivosti o kojima govori Didi-Uberman, fotografije Sonderkommanda nastaju i uprkos realnosti, repreztabilnosti ili mogućnostima viđenja to jest moći nad istinom (i fotografijom kao dokazom istine) o onome što postoji.  Ovako povezane pojmove nije moguće u potpunosti razdvojiti zbog čega će se tokom rada, isti iznova razmatrati i reinterpretirati s obzirom na različite aspekte njihovih odnosa. Kada, dalje, govorimo o reprezentabilnosti čoveka, podrazumevamo prepoznatljivost reprezentacije čoveka koju prihvatamo i iznova reprodukujemo kao određenu i percipiramo kao realnost. Ona je deo naše kulture. Dakle, fotografije o kojima je reč, nastaju uprkos tome što jesu nerealne, što prikazuju ne-ljudskost. Takođe, na osnovu pojmova reprezentabilnosti i kulturnog sećanja, razmatraću mogućnost da ove fotografije predstavljaju oličenje neposlušnog akta viđenja o kom govori Džudit Batler (Judith Butler). Pokušaću da pokažem da je nastanak uprkos, kako bi rekao Didi-Uberman ili naposlušno viđenje, rečima Džudit Batler, čitljivo više kroz način na koje su slike nastale nego kroz ono što prikazuju. Tokom rada će biti pokazano kako su nemogućnosti i neposlušnosti viđenja upisane u fotografije iz Aušvica kroz kadar, ram, neoštrinu, a ne kroz činjenicu da prikazuju grozotu (atrocity). Za razliku od uobičajenih, „dozvoljenih“ ratnih fotografija, one su specifični dokaz zabrane uprkos kojoj nastaju.

Marija Velinov (1987) je završila osnovne i master studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlena je kao istraživač pripravnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Doktorant je Univerziteta unetnosti u Beogradu na interdisciplinarnom programu Teorije umetnosti i medija. Područja njenog istraživačkog interesovanja protežu se od teorije umetnosti i medija, do specifičnije, odnosa etike i estetike i pojmova dokumentarnosti, sećanja, pamćenja i vizuelnog nasleđa.

Posted in Некатегоризовано