Koordinator grupe: Dr Željko Radinković, naučni saradnik

Rad Grupe uzima u obzir da se oblasti praktične filozofije i socijalne ontologije tiču nekih temeljnih filozofskih pitanja. Polazeći od klasičnog novovekovnog određenja praktične i teoretske filozofije, koje praktičnu filozofiju definiše kao refleksiju onoga što treba da bude, a teoretsku filozofiju kao bavljenje onim što jeste, praktična filozofija se uzima kao izučavanje pitanja ljudske prakse, koja obuhvataju pre svega područja etike, filozofije prava, političke filozofije, filozofije i sociologije tehnike. Aktivnosti grupe usmereni su prvenstveno na novije koncepte praktične filozofije, koji se bave udelom prakse u teoriji i u žižu svojih razmatranja stavljaju odnos spoznaje i interesa, odnos spoznaje i pojedinačne ili kolektivne intencionalnosti, ali i desubjektivizovanim oblicima prakse. Pri tome se oblast refleksije prakse diferencira na pragmatične, hermeneutičke, transcendentalno-filozofske, biopolitičke i druge pristupe, ali i na sve veći broj specijalizovanih pojedinačnih disciplina. U sferi ovih razmatranja pojavljuje se i pitanje statusa primenjene etike, koja, s jedne strane, predstavlja sistematsku primenu normativno-etičkih načela na konkretne prostore delanja, dok se s druge odnosi na određena tematska područja (bioetika, medicinska etika, poslovna etika, etika mira, etika tehnike i medija itd.) i potrebu za iznalaženje odgovarajućih setova normativnih sadržaja. Štaviše, praktična filozofija i filozofska praksa mogu da se shvate kao prvorazredno mesto za izradu koncepata primenjene etike, ali i kao mesto samoodređenja i samorefleksije, pri čemu se po potrebi stručnoj, ali i široj javnosti stavlja na raspolaganje kako formalna tako i materijalna stručna kompetentnost. Polazeći od ove pretpostavke od posebnog interesa Grupe su takođe filozofija tehnike i filozofija medija, odnosno, prije svega njihovi aspekti koji se bave procenom posledica tehnike (technology assessment; Technikfolgenabschätzung) i medija kao i etikom tehnike i etikom medija, ali i pitanja tehnike kao institucije, održivosti tehničkog razvoja, njegovog racionalnog oblikovanja i odnosa tehnike i društva, uticaja medija na društvo i institucije.

Interesovanje Grupe za socijalnu ontologiju počiva upravo na sve većem značaju institucionalnog delanja za praktičnu filozofiju, pri čemu se posebno uzima u obzir činjenica da se jedno od centralnih pitanja socijalne ontologije tiče upravo statusa kolektivnih aktera i kolektivne intencionalnosti. Socijalna ontologija se ovde shvata pre svega kao studija suštine socijalnih činjenica, odnosno ontološkog statusa ljudskih interakcija i kolektivnih aktera. Ona postavlja pitanja o specifičnosti i potrebi uvođenja posebnih ontoloških kategorija za zahvatanje socijalne stvarnosti ili o socijalnoj modifikaciji nekih temeljnih kategorija (npr. uzročnosti). Neka od centralnih pitanja u ovoj oblasti, kao što su ona o ontološkom statusu socijalnih normi i genezi njihovog važenja, razmatraju se u rasponu od ontološkog individualizma do ontološkog kolektivizma, odnosno od stava da individue sačinjavaju socijalnu stvarnost do stava da socijalni entiteti stvarno postoje i da suštinski prevazilaze našu individualnu stvarnost. U radu Grupe biće uzeta u obzir i fenomenološka razmatranja u pogledu socijalne ontologije, a tu se pre svega misli na sistematsko uvođenje problematike tzv. transcendentalne intersubjektivnosti i problematike njenog odnosa spram transcendentalne egologije u ovo polje.

Aktivnost Grupe se preklapa sa interesovanjem Grupe za studije angažovanosti utoliko što se pristup praktične filozofije i socijalne ontologije koristi za određene pojma angažmana. Angažman se u perspektivi praktične filozofije uzima u obzir kao poseban vid svrsishodne prakse, ali i kao potencijalna modifikacija ostalih vidova prakse (npr. angažovane pravne, socijalne, medicinske, tehničke prakse). U ovom kontekstu od posebnog značaja je preispitivanje uslova mogućnosti angažovane kolektivne i institucionalne prakse. Ovo pitanje se takođe postavlja u perspektivi socijalne ontologije, ali prevashodno kao refleksija o socijalnom činu kao angažovanom činu, kao i određivanje onoga što se podrazumeva pod differentia specifica angažovanog čina.